Последњих пар година, загађење ваздуха у градовима Србије постаје тако велико, да смо често у самом врху најзагађенијих друштава у свету.

Danas plavi logo

Национални и мултинационални привредни субјекти али и појединци, поводећи се за својим, појединачним и групним економским или другим интересима, углавном нису вољни да учине озбиљнији корак да се овакав тренд заустави.

Животна средина се мора заштитити како бисмо постигли уравнотежење потребе човека за даљим индустријским растом и развојем, са једне стране, и његовог права на здраво окружење, са друге стране.

Овај баланс је најбоље формулисан кроз принцип одрживог развоја.

У нашем правном систему постоје различити механизми за заштиту животне средине и права грађана и то уставноправни, управноправни, кривичноправни али и грађанскоправни.

Грађани не користе често та своја права и не подносе тужбе парничном суду ради заштите од штетних дејстава, зрачења или испарења имисија.

Закон о заштити животне средине даје шири аспект заштите и дефинише загађивача као правно или физичко лице које својом активношћу или неактивношћу загађује животну средину.

У случају загађења може се тражити да загађивач који је проузроковао загађивање животне средине предузме неопходне мере ради смањења штета у животној средини или уклањања даљих ризика, опасности или санације штете у животној средини а ако штета не може да се санира одговарајућим мерама да накнади вредности уништеног добра (чл. 104-105).

Грађанскоправна заштита је предвиђена и другим прописима и тиче се ограничење права својине у интересу суседа или у општем интересу, а састоји се у обавези власника непокретности да се уздржава од радњи или отклања узроке који потичу од његове ствари, а којима се омета или отежава коришћење суседне непокретност.

Ова заштита почива на обавези власника непокретности да трпи штетне утицаје – имисије (у виду дима, паре, воде, смрада, светлости, буке и тако даље) са суседне непокретности, уколико нису прекомерне, те у његовом праву да тражи забрану имисија које прелазе границу толеранције.

Порекло заштите од имисија није у заштити од еколошких претњи, већ у суседском праву које регулише односе власника непокретности које се граниче, али се може применити и на заштиту од еколошке опасности, ако се она посматра као штетни утицај.

Мора се водити рачуна о разлици између класичних имисија и нових врста загађивања (тзв. индустријско загађење), а који доводе до разликовања средстава грађанскоправне заштите, односно тужби које се могу са успехом користити. Код нас се је ова врста заштите прописана чланом 5. ставом 1. Закона о основама својинскоправних односа.

Поставља се питање шта је то уобичајена мера имајући у виду природу непокретности и њену намену, као и месне прилике, па неки аутори сматрају да се код имисија које представљају већу претњу животној средини, треба, уместо критеријума односно стандарда „подношљивости и пажње просечног човека“, а који критеријуми могу бити злоупотребљени и различити за већину људи, уведе могућност веће објективизације кроз мерење имисија стандардима природних и медицинских наука у погледу њиховог деловања на здравље људи (Д. Лепетић, Штетне имисије и природно право, Правни живот бр. 9/95, 1995).

У парничном поступку то би значило да би се суд, у процени прекомерности штетних утицаја, морао све више ослањати на вештачење стручњака одговарајућег профила, а све мање на наведени правни стандард, осим у ситуацијама када су ови штетни утицаји немерљиви, на пример, у случају ширења смрада, када би се примењивао правни стандард просечног човека.

Заштита од штетних еколошких имисија може се у грађанском судском поступку остварити кроз механизме облигационог и стварног права.

Облигационоправна заштита се постиже путем тужбе из члана 156. Закона о облигационим односима.

Њиме се предвиђа да свако може захтевати од другога да уклони извор опасности од кога прети знатна штета њему или неодређеном броју лица, као и да се уздржи од делатности од које произилази узнемиравање или опасност од штете, ако се настанак узнемиравања или штете не може спречити одговарајућим мерама, те да ће суд на захтев заинтересованог лица наредити да се предузму одговарајуће мере за спречавање настанка штете или узнемиравања, или да се отклони извор опасности, на трошак држаоца извора опасности, ако овај то сам не учини.

Међутим, ова је заштита ограничена тиме што, уколико штета настане у обављању општекорисне делатности за коју је добијена дозвола надлежног органа, може се захтевати само накнада штете која прелази нормалнне границе, али се и у том случају може захтевати предузимање друштвено оправданих мера за спречавање наступања штете или за њено смањење.

Стварноправна заштита према Закону о основама својинскоправних односа се остварује на више начина.

Тужба за сметање државине из чл.77 ЗОСПО може бити веома ефикасна у погледу отклањања штетних имисија јер је поступак по њој хитан, а на тужиоцу не стоји терет доказивања власништва или претпостављеног власништва, већ само чињенице да је он последњи мирни држалац неке ствари и чињенице да га је тужени сметао у мирној државини.

С тим у вези, најбржа стварноправна заштита од имисија могла би се постићи кроз институт привремене мере у спору за сметање државине из члана 451. Закона о парничном поступку којим је прописано да суд, у току целог поступка по тужби за сметање државине, може по службеној дужности, без саслушања противне странке одредити привремене мере које се примењују у извршном поступку ради отклањања хитне опасности, противправног оштећења или спречавања насиља или отклањања ненакнадиве штете.

Слабост овог вида заштите је у томе што је привремена и важи само да правноснажног окончања парничног поступка.

Тужба из члана 42. Закона основама својинско правних односа – позната и као негаторна тужба се сматра погодном за заштиту од еколошких имисија зато што штити власника и од будућег узнемиравања, уколико постоји могућност да се оно понови.

Међутим, како њоме није пружена могућност уклањања извора еколошких имисија насталих од индустријских загађивача који своју делатност врше уз одобрење државних, пре свега управних органа (када се може тражити само предузимање мера, на пример, у виду постављања филтера и евентуалнно накнада штете), многи аутори је сматрају мање погодном за еколошку заштиту од тужбе из чл.156. ЗОО, која пружа управо овакву могућност, а њом се њоме штити интерес неодређеног броја лица или тачније, свачији – општи интерес.

Оно што се такође замера стварноправној еколошкој заштити кроз инструмент негаторне тужбе, је и то што зависи од аутономије воље странака.

То значи да власник ствари која трпи прекомерне еколошке имисије може одлучити да не поднесе тужбу за престанак узнемиравања, а и уколико је поднесе, може је у току поступка повући или се одрећи тужбеног захтева, чиме би за животну средину могла наступити велика и тешко надокнадива штета.

Ова особина грађанскоправне заштите потиче из саме суштине парничног поступка, у коме принцип аутономије воље странака доминира као једно од основних начела, тако да суд покреће механизме заштите само по предлогу, или тачније тужби странке, а никада по службеној дужности.

Може се нагласити да ова тужба пружа добру заштиту за еколошке штете настале од мањих, непривилегованих загађивача, те да је у том смислу упутно њено коришћење.

Међутим, она се показује прилично неефикасном када су у питању већи, тзв. привилеговани загађивачи у чијим штетним имисијама нема противправности јер су снабдевени одобрењем државног органа.

У том је случају лицу чија непокретност трпи штету од прекомерних еколошких имисија на располагању је само захтев за накнаду штете, који се код ове тужбе појављује као споредан или је може у потпуности заменити.

Као знатан проблем, поставља се и питање великих индустријских постројења и загађивача којима се не може изрећи забрана даљег рада уколико имају одобрење државног органа, а услед непостојања противправности.

Овакав став заузима судска пракса, а његова примена доводи до тога да загађивачи померају појам месних прилика из чл.5 ЗОСПО у своју корист, повећавајући количину дозвољеног загађења које власници суседних непокретности морају да трпе.

Од њих се може захтевати само предузимање мера на смањењу загађења или накнада штете.

Због тога је неопходно постојање нове врсте правне заштите којој би се прилагодио и парнични поступак, увођењем нове врсте посебног парничног поступка.

Законодавац је то и покушао доношењем Закона о парничном поступку из 2011. године и то одредбама чл. 494. до 505. Закона, у Глави XXXВИ, где је био предвиђен „Поступак за заштиту колективних права и интереса грађана“ као нови посебан парнични поступак који у домаћем процесном систему до сада није постојао, али је Уставни суд Србије ове одредбе прогласио неуставним својом одлуком ИУз број 51/2012 од 23.05.2013.године.

Може се закључити да модерно доба носи са собом потребу свеобухватније правне заштите човекове околине. Она може и мора бити јавно и приватноправна, иако заштити општих интереса више одговарају методи јавноправног карактера због колективног карактера интереса који се штите кроз право на здраву животну средину.

Даље перспективе грађанскоправне заштите еколошких добара треба видети у могућности укрштања са јавноправном заштитом, било кроз давање овлашћења државним органима (на пример јавном тужиоцу) да покреће грађанске поступке за заштиту животне средине, кроз увођења посебних институција заштитника тих права или кроз увођење посебног парничног поступка у коме би се као објекат заштите појављивао општи, па и еколошки интерес.

Чланак је објављен у листу "Данас", а ауторке су Драгана Марчетић и Снежана Марјановић, судије Вишег суда у Београду и чланице Форума судија Србије.
https://forumsudija.org.rs/zastita-zivotne-sredine-u-gradanskom-pravu.a183.html

ИЗДВАЈАМО

САОПШТЕЊА

ВЕСТИ